Оаза

ДВЕ АДЕ, ДВА ЈЕЗЕРА, ЈЕДАН ЗАЛИВ И ЈЕДНО ПОЛУОСТРВО, ЧЕТИРИ КИЛОМЕТРА ОД ЦЕНТРА БЕОГРАДА
Острво привезано за обалу
У „стварности са оне стране”, бескрајно далеко од оближње градске врвежи, живео се неки друкчији живот, по посебним правилима. Ту су се скућили многи одбегли, скрасили пустолови, процветали даровити, поклекле заклете нежење. Острвска академија великих наука и лепих уметности у неким раздобљима била је утицајнија од оне у Кнез Михаиловој. На тим сплавовима, у тим сојеницама, на тим бродићима писане су важне странице српске књижевности, позоришта, сликарства, музике

Пише: Брано Павличић

У време великих вода, када је постојала опасност да се отргну и отплове низ реку два савска острва, Ада Циганлија и много мања Ада Међица, па да Београд остане некако и кус и ћосав, размишљало се како то спречити. На крају, после много већања мудрих и искусних глава, одлучено је да се веће острво привеже за обалу, па онда ни мање неће имати куд, јер нико никада није видео да јаре напусти мајку, ма колико несташно било.
Речено, учињено. Трима насипима би пресечен рукавац Саве, острво се привеза за обалу и тако стоји и дан данас. Како се и предвиђало, Међица није имала куд, без љубави се ипак не може, ено је, иста и на истом месту.
Годинама су, јер тада није било ове данашње машинерије, они којима тешко пада све што мења њихова сећања и брка њихове снове, седели по оближњим кафанама, одакле се пружао леп поглед на место данашњег главног насипа и улаза на Аду. Певали тихо, пили пуно и није их било срамота због суза, а њих је било колико год хоћеш. И свака суза је била велика као најкрупнија кап росе на острву, ни мање ни више.
Тако је река изгубила острво, а добила два језера, један залив и једно полуострво. Успут је изгубила све оне кафане на обали, покрила их густа маховина туге, изгубиле су смисао, преко реке није било острва, на острву није било затвора, и он је срушен, није било ни срндаћа више ни дивљих звери, остало је тек једно купалиште, оно према шпицу, и два славна веслачка клуба, „Графичар” и „Партизан”. Да, остале су и влажне шуме и предивни пропланци, до којих се много година потом стизало углавном пешице, стазом, до друге обале сапетог острва и низа сплавова оних који воле реку и који су побегли са оне стране стварности.
Није био то прости низ кућица на реци, то је био низ необичних људи, оних који су се уписали у наше сећање, као и оних који су кренули тим путем.
Најважнија саобраћајница била је, наравно, река, под месечином био је то невиђени пут, широк и раван, њиме се шуњала списатељско-песничко-сликарска морнарица, на својим бродовима, у великом послу потраге за правим текстом, књигом, сликом, или за новим собом пред нову позоришну представу, нови филм, нову оперу.

КАД НАВАЛЕ ГРАЂАНИ И КОМАРЦИ

Момо Капор није одлазио са реке, ни Павле Вујисић, па Живан Сарамандић.
Момо са својим већ славним бродићем, Живан са својом витком једрилицом, Павле са својим паробродом као са Мисисипија, који је имао тракторски мотор. Док су прва двојица углавном пловила, Павле је више волео да седи испред „Партизана” уз вино, да гледа велики погонски точак свог брода и капетанску кабину, тако, све је ту, све је спремно, све је на свом месту, али клуб и вино, понекад је то, осим снова, сасвим довољно.
Кад навале грађани и комарци, онда се бежало на Аду Међицу, на горњи шпиц, у Клуб љубитеља Аде Међице. Какво име за Уточиште и место где се уз пиће разговара од зоре до зоре, па до следеће зоре!? Клуб су у то време водили Бурдуши, брат и сестра.
Код 13. бунара био је сплав Јаше Рајтера, човека који је изградио славу Београдског сајма, заслужног за још понешто. За рок, на пример, и за понеку страницу наше савремене историје, па и књижевности. Овај што записује текст који читате невољно је сведок акције прикрадања и пузања једног нашег значајног писца до скровитог места са ког су се чули монолози Јашини, и брдо псовки посебних по свему, које је знао да изговара докле га је год срџба држала, а држала би га дуго.
Нешто ниже низ реку, тамо где је ресторан „Шест топола”, баш на том месту, пре оног другог великог рата било је чувено градско купалиште истог имена. Уз њега је био веслачки клуб „Београд” који се тек 1936. године преселио на Аду. Касније је променио и име у „Црвена звезда”, а њихове просторије претворене су у ресторан. Место где се окупљао читав град. Ко тамо није био, нигде није био. Е па, углавном, међу тим гостима (бациш поглед плане љубав) регрутовали су се будући грађани Аде Циганлије, чланови њене имагинарне Академије наука и уметности. Ко ту прође, све је прошао.
Дејан Медаковић је прво постао члан Академије на Ади, па онда оне у Кнез Михаиловој. Долазио је код др Душана Максимовића који је купање у реци почињао крајем марта, а завршавао крајем октобра. Захвалан животу, озбиљан и резак, под брдом искуства које је носио господски и с лакоћом. Никада није знао кога ће затећи на сопственом сплаву, раскомоћеног и замишљеног на кожном отоману психијатријског типа. Једном је то била Весна Парун, поново смртно заљубљена и очајна, па Младен Ломпар, па Ћила Ђурић, па неке пиргаве девојке. Па Љубодраг Љумовић, песник па хирург, па Ацо Секулић, Брана Петровић... Милована Витезовића никада нисмо звали, јер је увек некако био нежан, па опет неке пиргаве девојке... Ни Рока Андрића нисмо звали, због дубоке воде – ко би се у то време са њиме рвао и из воде га вадио – а ни због пиргавих девојака.
Понекад, додуше ретко, до те тачке острвског града долазио би славни Фило Филиповић, понекад и Драган Лубарда, одувек дуге седе браде као да се родио са њом, са кломпама на ногама и необичним капутићем, и обавезним блоком за цртање испод пазуха. У блоку искрзаних и исцртаних корица, са безброј флека од брзих оброка и честих кафа, и мрвама топлих погачица из „Коларца”, могло се наћи неколико галаксија. Једна од њих звала се „Згаришта”, друга „Ветар са Бежаније”, циклуси најлепших цртежа које је на овим просторима људско око могло да види.

УПИСАНИ У СЕЋАЊЕ

Ту је био и Бруно Храстински. Сећате ли се Бруна? Једна од најзначајнијих фигура нашег спорта. Спокојан и тих. У тврђаву на Ади, додуше, дошао је бежећи од неспоразума са собом и другима. А када су га наговорили да се од реке одвоји накратко, створио је најзначајнију боксерску репрезентацију коју смо икада имали. О, како су Адаџије биле поносне гледајући жетву медаља по светским ринговима, а главни диригент Бруно. Поред њега постројени Вујковић, Парлов, Бенеш, Ристић, Перуновић... И најдубља река била нам је до испод колена.
Негде наспрам горњег шпица Аде Међице био је сплав Дулета Главоње, у облику брода. Дуле Главоња је био дугогодишњи градоначелник тог одбеглог становништва, човек од стотину заната и најбољих рибљих чорби и пасуља који се могу замислити. Нико није знао откуд му тај надимак, не бејаше неке превелике главе, као што му нико није знао презиме. Тек уз много мука, из неког заборава, изронило је Тирнанић. На палубу његовог сплава у свитање долазили су аласи и истоварали свој улов. После су долазили сви који могу да се крећу. По цео дан. Са копна и са воде. Ко је на тој палуби видео Драгана Николића и Бору Тодоровића како се картају, видео је више од пола њихових улога.
Дуле Главоња би понекад био одсутан. Поглед му је био ко зна где. Мисли такође. То би знало да га држи сатима, у јесен и зиму данима. Догађало се да тако одсутан препешачи реку, а да ноге не окваси. И сад, то и не било тако велики проблем да се није догађало и када је река под налетима кошаве била сва џомбаста и неравна. Тако нам је причао очевидац, архитекта Пеђа Ристић, у то време становник Аде Међице. Све је то гледао са терасе своје сојенице, изграђене између крошњи три моћна стабла. А Пеђи мораш веровати...

***

Под заштитом од 1821.
Ада Циганлија се налази на четвртом километру узводно од ушћа Саве у Дунав. Још 1821. кнез Милош Обреновић је то речно острво прогласио за државно и народно добро и тако је остало. Бранислав Нушић је Аду назвао „Воденим цветом” и ту основао истоимене сатиричне новине. Од тада, па кроз деценије, Ада је магично привлачила уметнике и пустолове. Преграђивањем десног рукавца, 1967, Ада постаје полуострво, окружено насипом и омеђено Савом са једне и Савским језером са друге стране. Данас, заједно са Адом Међицом, Савским језером и делом Макишког поља, Ада заузима површину од 800 хектара. Четири километра од најстрожег центра Београда.
Језеро је дуго је 4,2 километра, просечно широко 200 метара, дубоко 4 до 6 метара. Током летње сезоне на Ади и Језеру дневно борави и до 300.000 посетилаца.

***

Име
Многе Београђане и посетиоце Београда збуњује назив Циганлија, јер су његова евентуална значења на српском потпуно неоснована. По свој прилици, име представља топоним састављен од келтски речи синга и лиа, које значе острво и подводно земљиште. Назив је, кажу стручњаци,  дочаравао променљивост водостаја Саве. При ниском то је била Синга, при високом Лиа.
Сингалија је временом мутирало у Циганлија.

***

Спорт
Плажа око Савског језера је једна од највећих и најлепших на језерима у Европи. Вода језера је топлија од речне и чистија. Положајем, квалитетом воде, опремљеношћу и дужином стаза погодно је за врхунска такмичења на мирним водама, за пливање, веслање, ватерполо, скокове у воду, једрење на дасци и друге спортове, па је на њему одржано више светских и домаћих првенстава. На Ади Циганлији има више од 50 различитих спортских терена. Међу њима су жичара за скијање на води, терени за голф, фудбалски, тениски, рукометни, одбојкашки, кошаркашки, као и игралишта за бејзбол, рагби. Ту су и терени за одбојку на песку и аква сокер, а од екстремних спортова вештачка стена и пеинтбол. За риболовце је и Ада сафари, мање језеро на самом острву, порибљено шараном.

***

Ресторани и позоришта
Угоститељску понуду острва чини 70 ресторана распоређених око језера и десетине сплавова-ресторана на Сави. У непосредној близини Аде сафари смештено је дечје позориште–игралиште „Робинзоново острво”, које редовно приказује представе Живот на пустом острву и Робинзон и пирати. Летња сезона је време када нарочито оживљава сцена на плажи, испод великих трибина, где се одржавају забавни и културни програми и спектакли.